Jan Bratu: Kampanje blaćenja često su uvod u nasilje - da, reč ima težinu

Dok obeležavamo Međunarodni dan borbe protiv nekažnjivosti zločina nad novinarima ove nedelje, odajemo poštu hrabrosti onih koji su rizikovali – i prečesto izgubili – svoje živote samo zato što su radili svoj posao. I podsećamo se da nekažnjivost za ove zločine nije samo napad na novinare – to je napad na pravdu, demokratiju i vladavinu prava.

Generalna skupština Ujedinjenih nacija je Rezolucijom 68/163, usvojenom u decembru 2013. godine, proglasila ovaj dan kako bi skrenula globalnu pažnju na jedan od najhitnijih izazova za slobodu izražavanja i pristup informacijama – bezbednost novinara i pitanje nekažnjivosti za zločine počinjene nad njima.

Prema podacima UNESCO opservatorije o ubijenim novinarima, od 1993. godine više od 1.800 novinara ubijeno je širom sveta.

U nekim delovima sveta, ciljani napadi na novinare postali su toliko sistematski da se može upotrebiti izraz „journicide“ – ubijanje novinarstva. Prema Međunarodnoj federaciji novinara, najmanje 225 novinara i medijskih radnika ubijeno je u Gazi, mnogi od njih kao rezultat direktnog ciljanog napada. Novinari imaju zaštićen status prema međunarodnom humanitarnom pravu.

Solidarnost među novinarima je neophodna. Cenim principijelnu solidarnost ANEM-a u pokretanju akcije „Glasovi iz Gaze“, kao i akciju „Minut ćutanja“ koju su organizovali novinarska udruženja NUNS i UNS zajedno sa Institutom za medijsku raznolikost Zapadnog Balkana.

Moram podsetiti i na nerešena ubistva i kidnapovanja novinara na Kosovu između 1998. i 2005. godine. Od 18 slučajeva – 18 ljudskih života – samo je jedan rešen, pred Međunarodnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju. Ti novinari ne smeju biti zaboravljeni, i podržavam inicijative Evropske i Međunarodne federacije novinara koje traže akciju i odgovornost.

Prema Ujedinjenim nacijama, samo oko 14,8% od pomenutih 1.800 slučajeva je pravosnažno rešeno. To znači da u gotovo devet od deset slučajeva počinioci ostaju nekažnjeni.

Čak i kada dođe do suđenja, procesi često staju na neposrednim izvršiocima, dok oni koji su zločine naredili ili finansirali ostaju van domašaja pravde. To je suština nekažnjivosti – i upravo ta nekažnjivost podstiče novo nasilje.

Ovo nije problem koji nas se ne dotiče. Srbija to veoma dobro zna.

Sećamo se Radislave „Dade“ Vujasinović, pronađene mrtve u svom stanu u Beogradu 8. aprila 1994.

Sećamo se Slavka Ćuruvije, ubijenog ispred svoje kuće u Beogradu 11. aprila 1999.

I ne zaboravljamo Milana Pantića, ubijenog 11. juna 2001. ispred svoje zgrade u Jagodini.

Decenijama kasnije, njihovi slučajevi – kao i slučajevi mnogih drugih napadnutih novinara – i dalje su nerešeni. Ostaju bolni podsetnici na opasnosti s kojima se suočavaju novinari koji hrabro informišu javnost o temama od javnog interesa. Oni su bili nezavisni i kritički glasovi, ućutkani da bi se sprečilo širenje „neprijatnih istina i mišljenja“. Ne smemo zaboraviti ni kampanje kleveta i dezinformacija koje su prethodile njihovim ubistvima.

Ovi strašni zločini jasno pokazuju da pravda koja kasni – zapravo je uskraćena pravda.

Ali nekažnjivost nije samo neuspeh pravosuđa – ona je pretnja celom društvu.

Kada se novinari ućutkuju, korupcija raste, javna debata slabi, a građani gube poverenje u institucije.

Društvo bez slobodnog i bezbednog novinarstva ne može biti istinska demokratija.

Državne vlasti imaju pozitivnu obavezu da štite novinare. To znači da napade treba odmah i nezavisno istraživati, procesuirati sve odgovorne i pružiti pravni lek žrtvama i njihovim porodicama.

Ova obaveza je jasno definisana u međunarodnim i regionalnim instrumentima ljudskih prava, kao što su Evropska konvencija o ljudskim pravima, praksa Evropskog suda za ljudska prava, kao i brojni protokoli i rezolucije Ujedinjenih nacija, uključujući i one Saveta bezbednosti.

Odluka Ministarskog saveta OEBS-a iz 2018. o bezbednosti novinara ponovo potvrđuje te obaveze. U tom istorijskom dokumentu svih 57 država članica OEBS-a, uključujući i Srbiju, obavezalo se da okonča nekažnjivost i obezbedi odgovornost kao ključni element prevencije budućih napada na novinare.

Ne radi se samo o fizičkim napadima.

Kampanje blaćenja često su uvod u nasilje. Da, reč ima težinu.

Zato pomenuta odluka OEBS-a izražava „zabrinutost zbog porasta ciljanih kampanja koje povećavaju rizik od pretnji i nasilja nad novinarima“ i posebno poziva političare i javne funkcionere da se „uzdrže od zastrašivanja, pretnji ili opravdavanja nasilja nad novinarima i da ga jasno i nedvosmisleno osude.“

Srbija je preduzela važne korake u skladu s ovom odlukom – poput formiranja Stalne radne grupe za bezbednost novinara, imenovanja kontakt tačaka u policiji i tužilaštvu i uspostavljanja SOS linije 24/7 za novinare kojima se preti.

Ali, potrebno je učiniti mnogo više da bi napredak bio stvaran.

Istrage i suđenja za napade, stare i nove, moraju se sprovesti do kraja; pretnje, uključujući one putem interneta, moraju se shvatiti ozbiljno; a javni funkcioneri moraju jasno i javno osuditi svaki napad. Ćutanje pred nasiljem znači saučesništvo.

Borba protiv nekažnjivosti nije samo obračun s prošlošću – to je i dužnost sadašnjosti.

Vrhovno javno tužilaštvo Srbije zabeležilo je 95 napada na novinare u 2025. godini. Do sada je doneta samo jedna presuda. Znam da su brojevi koje beleže NUNS i UNS mnogo veći i uključuju verbalne pretnje i uznemiravanje. Situacija je više nego zabrinjavajuća. Srpsko društvo je duboko polarizovano, što se odražava i na rad novinara. Ne sme biti nekažnjivosti za napade na bilo kog novinara. Tačka.

Okončanje nekažnjivosti zahteva zajedničko delovanje – vlade, pravosuđa, policije, medijske zajednice, civilnog društva i međunarodnih institucija. Ono zahteva političku volju, transparentnost i istrajnost.

Danas smo ovde okupljeni jer delimo zajedničko uverenje: da zaštita novinara znači zaštitu prava javnosti da zna, i da nijedna demokratija ne može napredovati u okruženju u kojem vlada nekažnjivost za zločine nad novinarima.

Da bismo se suočili s tim izazovom, moramo poštovati četiri osnovna principa:

• Prevencija – prepoznavanje rizika pre nego što dođe do napada.
• Zaštita – omogućiti novinarima da rade slobodno i bez straha.
• Procesuiranje – obezbediti da svaki počinilac bude odgovoran.
• Pravni lek – osigurati istinu i reparaciju za žrtve i njihove porodice.

Na kraju, želim da istaknem da okončanje nekažnjivosti za zločine nad novinarima nije samo pravna obaveza – to je moralni i demokratski imperativ.

Kada su novinari zaštićeni, društva postaju jača, otpornija i bolje informisana. Kada se pravda ostvaruje, istina i odgovornost pobeđuju.

A kada istina i odgovornost pobede, demokratija i vladavina prava cvetaju.

Zato ostajem posvećen saradnji sa vama – predstavnicima medija – kao i sa institucijama Srbije, u skladu sa svojim mandatom i relevantnim standardima OEBS-a i međunarodnog prava, kako bismo obezbedili da novinari u Srbiji mogu da rade slobodno i bezbedno, i da zločini nad njima ne ostanu nekažnjeni.